I PAD JE LET

Jednom mi je rekla moja stara „Nije sramota past, već ostat dugo ležat“. Njoj je to rekao, davnih dana (dok je bila mlada cura) neki lik u Vinkovcima (tamo je išla u srednju školu), kad se nenavikla na oštre slavonske zime, rastegla na ledu koliko je duga i široka i ostala ležat malo duže nego što je bilo potrebno (sudeći barem po reakciji tog vinkovačkog bećara).

Pamtim tu maminu rečenicu i često mi izmami smiješak na lice. U mom životu (kao i u maminom uostalom) bilo je dosta padova, figurativnih i doslovnih…

Svaki pad boli, ali pad s veće visine boli više negoli kad ljosneš s niže razine (i više ga pamtiš naravno). Ali eto, nije sramota pasti, već ostati dugo ležati (tako barem kaže onaj mamin pametni Slavonac).

Često nisam bila dovoljno ni pametna ni mudra. Bilo me sramota mojih padova, ponekad (često) bih ostajala na podu znatno duže nego li je to situacija zahtijevala, ali ipak sam pronalazila snage i volje da se dignem i nastavim dalje kroz život (manje ili više ponosno, gordo uzdignutog čela).

Moja mama odavno više nije ona cura koju je bilo sramota što se onako rastegla na slavonskom ledu. Život je nije mazio, ali moja mama je sazdana od čvrstog materijala, „žena zvijer“ (kako je ja od milja zovem), primjer meni i ostalima koji ponosno krče svoj put kroz životne putešestvije.

Ni ja nisam više ona mlada žena koja se sramila svojih životnih padova (točnije poraza, kako sam ih ja doživljavala). I ja sam putem naučila – nije sramota past već ostat dugo ležat. A i pad je let, tako barem kažu ljudi puno pametniji od mene.
Imam dovoljno godina, dovoljno padova, dovoljno životnog iskustva …. svega i više nego dovoljnog i potrebnog za složiti se s narodnom mudrošću sadržanoj u izreci „I pad je let“, ali i pored svega toga ne slažem se baš…tko zna valjda mi ipak nešto fali …vjerojatno malo više životne mudrosti …
Za sada i pored dostatnog broja padova (i istog tolikog broja ustajanja), svaki pad me zaboli, doduše ne toliko kao što je bolio prvi, ali ne mogu reći da mi je baš svejedno, da me zaboli k…, da letim …

Dakle da rezimiramo, više me nije sramota, više ne boli strašno, nekad zaboli samo neznatno…ali i dalje ne volim padati, bez obzira što je i pad let, puno mi je draže letjeti bez više ili manje bolnog prizemljenja.
Valjda nisam još dovoljno mudra …i nemam pojma kad ću biti (i da li ću ikad biti), iako imam diplomu za life coacha i diplomu za mindfulness trenera. Od prije imam doktorat, prije doktorata magisterij, prije magisterija diplomski…imam petsto različitih diploma, certifikata, potvrda i ne znam koječega drugog što bi trebalo biti dostatno da naučim faking činjenicu da je „i pad let“, ali eto nikako da zapamtim tu jednosložnu, prostu rečenicu …

Pa koji je meni k….???? Šta nije u redu sa mnom ?

Ja još uvijek ne volim padati. Još uvijek volim kad je let let …padovi me i dalje živciraju i dalje se od njih osjećam loše …dobro ne baš toliko loše da „padnem u bed“ i u njemu ostanem danima, mjesecima (čitaj godinama). S godinama se ipak naučiš dostojanstveno pasti …onako da ne vide baš svi da si se prosuo koliko si dug i širok, napraviš to s dostojanstvenim smiješkom, pristojno se pridigneš i nastaviš dalje ko da ništa nije bilo …I nije ništa bilo, bar ne ništa značajno da ne nastaviš dalje sa svojim životom … i nastavljaš ali ne više toliko euforično kao prije …u stvari sa svakim padom si sve manje euforičan …pa ni pad više nije bolan kao prije, ali ni let nije više „napet“ kao prije …

Sve više mi je privlačna ideja „mirne i stabilne luke“, dosta mi je niskih padova, ali i visokih uzleta … dobro je to … malo „drame“ začini život, razbije kolotečinu …
Ali, evo, recimo da je meni dosta adrenalina u životu, dosta mi je da me nešto stalno „puca“… dosta mi je letova (a još više padova), hoću brate svoj zasluženi mir …. da radim ono što volim, da radim onoliko koliko mogu (i ne više od toga!), da radim kad mi se radi (i ne radim kad mi se ne radi!).

Dosta mi je euforije i drama, dosta mi je adrenalina, hoću serotonin, dopamin, endorfin …., u stvari možda sam ipak s vremenom, uz put, pokupila kakvo zrnce mudrosti… ideja mirne i sigurne luke, iako naizgled dosadna, ne zvuči mi nikako dosadno, čak štoviše zvuči mi super i ispunja me blagošću i mirom.

Nemam se ja što više nikome dokazivati (možda još sebi ponekad, tu i tamo, uglavnom sporadično), sve što želim je živjeti u skladu sa svojom životnom filozofijom (koje, da budem iskrena, nisam još u potpunosti svjesna, ali iz dana u dan sve je više i više osvještavam), ili barem trenutnom filozofijom koja je najbliža nečem tipa:

„Radi i uživaj u plodovima svoga rada“.

Visoki letovi bez pokrića nisu me nikada ni zanimali, pa tako ni sada. Padovi mi također nikad nisu bili omiljena kategorija leta, pa ne vidim razloga da bi to bili ni sada, bez obzira na moju sve veću zrelost, osviještenost, pa čak i svojevrsnu mudrost, usudila bih se reći.

Bez obzira što i dalje imam petsto pedeset različitih ciljeva i isto toliko planova kako ih doseći, sve mi je prihvatljiviji i draži život bez plana, pa kako ispadne. Doduše, ja stvarno dajem sve od sebe da ispadne dobro i tome se nadam, ali ne smatram više porazom i neuspjehom ako se to odmah ne desi. Možda još nije sazrio pravi trenutak, možda se desi poslije, možda sam bila neshvaćena, možda jednostavno nije bilo dovoljno dobro, možda mogu bolje…., a možda i ne mogu …..

Uglavnom, koga je više briga …život je i tako samo igra …