AMBRELA I PAPUČE

Tekst je iz moje neobjavljene knjige Pedesete su nove tridesete, a napisan je 15.08.2018.

Više od 4 godine proletile samo tako…dobro nije baš samo tako, desilo se u njima puno toga, uglavnom lijepog i pozitivnog uz pokoji manje lijep i pozitivan doživljaj, al’ Bože moj, sranja se i događaju da bismo znali cijeniti dobre stvari koje nam se u životu dese.

Da sažmem…Marko završio faks i vratio se iz Zagreba sa curom…sretni, zadovoljni, zaposleni, otpočeli zajednički život (u vlastitom stanu, ne u mom!)…ja presretna zbog njih (sreća mog djeteta je moja najveća sreća uistinu)…Ambrela i dalje aktualna (ove godine Indijaca nije bilo), projekt VINUM SANUM završava krajem godine, ali upravo prijavljujem novi znanstveni projekt, stres na 100 %, ne znam di mi je glava a di guzica (dakle grč u želucu konstantan kao i prije četiri godine); u međuvremenu bila u vezi… ispočetka sve bajno i krasno, poslije malo manje, dala sve od sebe da uspije ali jednostavno nije išlo i ljetos puklo….mater i dalje stalno zanima moj ljubavni status…mene trenutno nimalo (što ne znači da neće u dogledno vrijeme, najvjerojatnije kad završi ova gužva i sekirancija oko prijave projekta)…

Eto šta ti je čovik i njegov život…četiri godine bez problema sažmeš u četiri rečenice….

A evo kako je to bilo prije 4 godine:

“Ambrela je plaža. Papuče su papuče (i na plaži su).

Dakle, evo me na plaži na kojoj se uobičajeno izležavam na suncu i kupam godinama, u stvari od kad sam doselila u Pulu (znači već 25 godina). Prirasla mi je srcu i nikako da je ostavim, mada pokušavam povremeno, ali ne i sa stvarnom namjerom da je zamijenim nekom drugom (pa možda i boljom), jer meni je Ambrela dobra, pa zašto mijenjati nešto što je dobro. Ili sam se možda samo na nju naviknula (a navika je baš čudna stvar), no bilo kako bilo, ja se iznova svake godine (ne) planirano nađem na njoj. Ja i bezbroj stranaca, Talijana, Nijemaca, Rusa … evo danas sjedim kod nekih Francuza. Meni je to čar Ambrele …. Europa u malom. Ma kakva Europa …Svijet u malom.

Evo npr. jučer na njoj vidjela pravog pravcatog Indijca (s turbanom na glavi!). Možda ga ne bih ni zapazila da se nije počeo utapati (samo mu turban virio iz vode) i lamatati rukama. Svi skočili, kad ono ništa …lažna uzbuna ….Indijac uči plivati.

 Baš je naša di će učit plivat! Isprepada me skroz na skroz.

Dakle zato volim Ambrelu. Nikog ne znam i nitko ne zna mene. Mogu biti skroz opuštena i radit što me volja. Iako, baš mi se čini da ovog Francuza zanima što ja to piskaram, radoznalo me gleda (mislim da je to radi pisanja, ne bi baš bilo dobro za njega da ga zanimam iz drugih razloga, jer mu se predraga ženica odmara podno njegovih stopala).

Znači, Ambrelu volim radi tih stranaca i što je domaći (Puljani iliti Puležani, kako Puljani sami sebe vole nazivati) zaobilaze u širokom luku. Mislim da sam baš zato ja stalno na njoj. Neda mi se razglabati s nikim ni o čemu, volim se kupati i sunčati, biti opuštena i sama sa sobom.

Na Ambreli sam, i stavila sam ležaljku kraj Adidas plavih, gumenih papuča. Iste takve ima i moj sin. Bio je mjesec dana doma, jučer opet otišao za Zagreb, spremat ispit iz Entomologije (iskreno želim da to položi jer mu je to zaostatak sa druge godine). Ja sam na godišnjem, lijepo smo se slagali, iako je on bio dosta napet zbog tog važnog ispita, ali ja sam pod laganim stresom kad se sjetim što me sve čeka na poslu sa početkom projekta VINUM SANUM.

Ali na godišnjem smo i ja i on, pa je sve lakše samim time. Valjda …. iako imam stalan grč u želucu kad se sjetim posla, ali i neko pozitivno iščekivanje svega što će se dešavati u iduće četiri godine koliko projekt traje. Nadam se da će sve biti dobro. Ma bit će, mora sve biti dobro.

Eto sjela sam kraj tih papuča jer me podsjećaju na Marka. Jučer sam bila tužna što je otišao. Lijepo je kad znaš da je sa tobom netko koga voliš i s kim se slažeš (hmm…dobro, kako kad), ali dosadilo mi kuhati.

Ja jako volim svog sina i jako volim kuhati, ali očigledno ne baš svaki dan i ne zato što moram. Ja to volim raditi jer to jednostavno volim, a ne zato što moram i jer je netko gladan. Marko isto zna dobro kuhati i kuha si kad je u Zagrebu (ja sam ga naučila kuhati, mada on tvrdi da je naučio preko interneta; toliko o zahvalnosti!), ali ne pada mu na pamet da bi to radio kad je doma. Pa normalno, zaboga ima mater koja super kuha.

 I ja bih tako da mogu, ali ne mogu, moja draga mater je u Ljubuškom. Ona isto odlično kuha  i u njezinom talentu uživaju neki drugi, meni dragi ljudi (uglavnom moj brat i njegova familija).

Dakle, Marko ima mater koja super kuha, ali ne voli to raditi svaki dan i zato jer to mora raditi. Marko je jučer otišao za Zagreb. Danas nisam ništa kuhala (naravno!), na plaži sam, odmaram se i pišem, sjedeći kraj papuča koje me podsjećaju na mog sina koji mi pomalo nedostaje. Ali dobro je, papuče su tu, a ja ne moram kuhati. Super!!

Jutros se čula sa dragom majkom. Pita me imam li koga. Čudi je što ne poduzimam nikakvu akciju glede ostvarivanja možebitne veze jer zna da je ljeto moje godišnje doba za to. Ali ovo ljeto očigledno nije. Nemam volje za brzinska upoznavanja. Nemam volje za upoznavanja na plaži.

Odlučila sam ostatak odmora provesti u miru, sama sa sobom, svojim mislima, željama i planovima. Ako se netko uklapa u njih super, a ako ne neću plakati, sigurno.

Mada, kaže mi mama, da me pita imam li nekog jer ne želi da „ostarim sama“. Da baš tako je rekla. Ne želim ni ja naravno.

Ne mislim da je starost jako daleko (iako mi je 48 godina i već sam u „nekim godinama“, ja na starost još i ne pomišljam), ali u ovom trenutku jeste, niti mislim da je najgora opcija biti sam (mislim da je najgore kad ne možeš izdržati u odnosu sam sa sobom, pa bježeći od sebe tražiš izlaz u drugom; dešavalo mi se to i znam kako je, govorim „iz prve ruke“), ali eto zamislila sam se malo. Ne samo radi majčinih riječi, razmišljam ja o tome samostalno već neko vrijeme.

Bilo bi lijepo imati nekog, ali ne zato jer ti je teško živjeti samom (pa tražiš društvo drugog), već zato što svoj život (s kojim si sretan i zadovoljan) želiš nesebično podijeliti s nekim dragim i bliskim, tko želi biti s tobom baš takvim kakav jesi. Pa eto, to se još nije dogodilo, ali vjerujem da jednog dana hoće. Spontano i jer tako treba biti, pa zato ništa ne forsiram.

Dakle, mogu biti super, opuštena, duhovita, dobra kuharica, dobra partnerica … većinu dana, ali ne i svaki dan.

Molim da se to uzme u obzir i uvaži. Naravno!”